Vesela strana: Rade i pršut

Dolazak u Stepen u vrime blagdana kada se u pravilu skupi malo veći broj naši ljudi koji pristignu iz svi krajeva svita uvik predstavlja užitak i ugodu koja nas podsiti na prošla vrimena kada je selo bilo prilično naseljeno i živahno. 

Kad smo već tu, u svom mistu, većina nas obvezno iskoristi priliku i prošeta malo kroz selo, a Velika česma je jedna od neizostavnih postaja. Tu se razgalimo uvik ladnom vodom i zadržimo dulje ili kraće, što u najvećoj miri ovisi o tome je li tu Rade ili nije. Ako je on tu, zasigurno će nas malo više zadržati i bar na kratko izvući nam osmijeh na lice sa svojim dobrim duhom i jedinstvenim smislom za pričanje anegdota i događanja iz svakodnevnog života. 

Svaka smišna priča je na njegov posebni način nakićena, taman onoliko koliko je potrebno da nas nasmije i popravi nam raspoloženje. 

Na blagdan Svih svetih zatekoh ga tako s pršutom u ruci kojeg nosi iz podruma, spreman za rizanje i doček gostiju i rodbine koju očekuje ovi dana. Iskoristih priliku pa ga uslika' tako s pršutom. 

Zna on da stavljam slike iz sela i pišem za našu stranicu na internetu pa napominje da bi i njega moga stavit na ''vesbuk'', da se vidi ko uvik u selu ima lipa pršuta. A ja u tom trenutku ne mislim uopće o tome već se u sebi pitam odakle više vadi taj pršut. 

Često dođem u selo, često je i on tu, a ritke su situacije da se bar malo pršuta ne izriže. Uvik on zove i okuplja. 

I tako mi na pamet dođe jedna njegova priča iz bogate riznice dogodovština prilikom mnogobrojnih prelazaka granica u putovanjima za EU. 

Svi znamo za nedavne probleme koji su se dogodili kada je prigonio par vrećica kumpira, a nije prijavio, pa ga vratili s granice u Gornjim Vinjanima. Bi mu ža vratit domaće kumpire pa otiša na drugu obližnju granicu u Vinjane Donje s namirom da tu priđe. Međutim i tu ga dočekali, uzeli kumpire, naplatili malo jaču kaznu i u pratnji policije  ispratili ga do Podstrane. Ovaj put Rade je izgubio u nadmetanju s carinicima, ali nećemo više o tome sada. Bilo je i drugačijih slučajeva, kada je on izlazio kao pobjednik. 

Jednu od takvih priča pokušat ću i prepričat. 

Naime, jedne prilike dok je još radio u Njemačkoj, a EU granica bila na ulazu u Sloveniju krenuo on s uobičajenom pošiljkom domaćih delicija, ko i svi naši kad se vraćaju od kuće: vrića kumpira, malo vina, rakije i naravno suvog mesa. 

Dolazi tako na granicu u vrimenu pojačane kontrole i nabrijanih slovenskih službenika koji ga vraćaju s naredbom da sve što vozi, a po strogom EU zakonu nije dozvoljeno priniti, vrati natrag i izbaci u obližnji kontejner. 

Pokušava na lipi način reći da je sve za osobne potribe … nije ni neka velika količina, ali bez ikakve vajde. Carinik je neumoljiv: '' Vrati sve i izbaci u kontejner ukoliko misliš prijeći granicu! … I budi sretan što ti nismo naplatili kaznu! '' 

Mrmljajući u sebi okreće se i vraća autom do nekoliko stotina metara udaljenog kontejnera. 

''Šta ću sad mislim se … bacit i gotovo … Đav' odnio nji i njiovu granicu ... a onda mislim da mi je bar meso prinit, za kumpire mi nije toliko ni ža''. 

I tako u tim mislima uzima vriću kumpira iz gepeka s namirom da je prvu izbaci … računa ''Ti ideš prva … tebe mi je najmanje ža''! 

Otvara kontejner kad tamo ima šta vidit. ''Ko da si otvorio Čuića skladište'' ... Nema šta nema: pršuta, pečenica, slanine, kobasica, koljenica, rebara, … Sve uredno i lipo osušeno, zapakirano. 

Mislim se tako: ''Ovo moje meso ove godine Luca baš i nije lipo uredila, kad ga uporedim s ovim iz kontejnera ... prisušilo se i pocrnilo malo … baš ga i tribam bacit da se ne sramotim kad izvadim rizat prid ostalim Duvnjacima iz gipserske kolone''.

I tako naravno sine mu logična ideja. Izbacit će kumpire, a i meso što je potra te utovarit malo ovog lipšeg, koliko more stat u gepek. ''Taman će me ovi na granici ponovno prigledat'' … misli se. 

Tako i bi! 

''Ža mi ostavit onako lipo meso u kontejneru, a imam mista u gepeku, pa natrpam koliko je moglo stat svega pomalo: pršuta, pečenice, slanine, rebara, a ubacio i pletaru crnog vina da se ima čim zalit''. 

Vratio se tako natrag na granicu di ga dočeka isti službenik sa strogim pitanjem: ''Jeste li sigurno sve izbacili gospodine?'' … ''Dašta sam! Sve kako ste rekli! Evo provjerite ako mi ne virujete'' … 

A ko mu ne bi virova!? 

''Pozdrav, ugodan put!'' veli carinik.

„Hvala lipo i oprostite! … odgovori' ja malo pokunjen dok ne nagazi' papučicu gasa … a onda osmijeh od uva do uva … ravno do Minhena! ''

I tako prošlo nekoliko dana vratio se na bauštelu na posa. Svi koji su se u te dane vraćali jadaju se kako im je oduzelo većinu što su nosili od domaći namirnica. 

''Ja sam uspio prinit nešto mesa … samo mi kumpire oduzelo … reko' im'', 

Neki od ostali Duvnjaka prinili malo kumpira, neki malo vina i rakije, a niko drugi mesa. 

Složiše se tako sljedeći vikend sastat se kod Rade. Donit će malo kumpira i pića, ispeći pole a Rade će izrizat domaćeg mesa koje je prošverca da se bar trunku svi počaste i u tuđini osite mirise domaći proizvoda s duvanjskog dima i bure. 

Tako i bude. 

''Došlo nji sedam-osam iz moje i drugi kolona, većinom iz susidni duvanjski sela, donili malo kumpira, malo vina … popili rakijicu pripremili pole, a ja iznio cio pršut i mezu, nako u komadima pa rižem prid njima. Falim se ponosno … vidi kako je ove godine lipo ispalo, osušilo se ko zlato, fino, rumeno, šćeta bi bilo da su mi ga oduzeli na granici''. 

''Rižem ja, a oni samo grabe“ … ''Idu ko da se nisu dvi godine ništa okusili'' … ''Kako ne bi kad je sve tako ukusno i mirisno'' … 

I svi redom u glas ponavljaju: ''Ma i u nas je ovako bilo ove godine. Jašta nam je ža onako uredno meso morali bacit. Da se nije uredilo i nako mirisalo ne bi ga toliko ni žalili''. 

''Ma samo idite, nemojte se ustručavat ... ko da ste u svojoj kući i svoje idete'' – govorim ja. 

"A tako ti i je - mislim se! "

Doteklo mu kaže te godine suvog mesa sve do prid Gospojinu u Minhenu, a stalno se rizalo i častilo. 

Ko got je proba govori: ''Ma ovako dobro je i moje bilo, ali odnilo, da se nisam ni okusio ovde u tuđini!''. 

Narani i' i počasti sve, a opet mu puno i osta. Blagoslovljeno i gotovo! 

Kako je bilo te godine u Minhenu tako je slično i sada u našeg Rade u ladu ispod jedne od ritko preostali stabala jabuke ''Parmenke'' kod Glizića česme u Stepenu. 

Uvik ima lipe i vesele priče, čašice za nazdravit uz neizostavni komadić pršuta ili nečeg drugog, ukusnog ... 

Od kuda i kojim blagoslovom sve dolazi, ne znam ... a nije niti važno. Samo nek je veselo.