Osvrt na događaj trovanja životinja u selu

Ne isplati ti se, u mom kraju poštenom, imat nikakvu živinu. A mista ima koliko oćeš. Priroda široka, duša bi se razigrala… al džaba ti sve kad je čovik tisan i uvik mu nešto smeta.
Možda bi još i prošla ona živina šta donosi kakvu korist. Al i kokoš je već luksuz… samo se čeka kad će zakoračit krivo pa da je se “počasti”. A tek ove druge… mačka i pašče… to je posebna sorta. Nije što je krivo, nego šta je tuđe. A tuđe uvik bode oči. Tuđe uvik smeta.
Di će ti duša, narode moj pošteni? Kakav te to otrov izjeda iznutra da ga moraš prosipat okolo? Zar je srce toliko ogrezlo da ne vidiš da ne truješ samo živinu… nego tim istim otrovom truješ i našu dicu, kojima je srce još čisto i nevino, bez trunke toga šta ti nosiš u sebi? Njima pas ne smeta. Jede im iz ruke i liže tu istu milu ručicu… ma pola sata prije nego ga je snašlo tvoje “poštenje”.
Gledam jadnu živinu kako se trese i pati dok joj se utroba raspada od tvog “poštenja”… i iskreno se zapitam šta je tebe tako zatrovalo da okolo prosipaš toliki otrov… al lud sam i ja pa se uopće pitam. Ne možeš ni dat ono čega nemaš. I svatko daje ono što ima i nosi u sebi… škrto srce, široka ruka. Jadna je sudbina takve živine… al još jadnija duša takvog čovika.
Tako ti je to, narode moj dobri i pošteni. Sve nas je manje i ognjišta nam se gase… još malo i neće ni tri vatre gorit. A davno su stari govorili da je i kuća tisna di je čeljad bisna. I takvima sve smeta.
Zapitaj se malo, narode moj pošteni, vidiš li oko sebe cviće ili samo smeće? Jer nije do kraja. Bogom ti je dan ka raj. Al muva uvik nađe govno, a pčela cvit… i još med iz njega izvadi. Oči vide ono čega je srce puno.
Lako za sve… i za ognjišta, i za vatre koje će grijat tuđi zavičaj, i za nesritnu živinu… al di će duša narodu mom poštenom…
Ante Dodig